Nekima cirkus – nama religija
Neki sve ovo doživljavaju kao cirkus (znate na šta mislimo), ali je nama religija. I ako ste možda prošle godine nakon Svetskog prvenstva u Manili pomislili da ovaj tim ne možete voleti više – ove Olimpijske igre su vas sigurno razuverile.
“Sloga biće poraz vragu”. To je zaključak koji možemo da izvučemo da košarkaškog turnira na Olimpijskim igrama u Parizu.
Košarkaška reprezentacija Srbije se u Beograd vraća sa bronzanim odličjem oko vrata. I da, izlizano je, kliše je, ali odsjaj te medalje će u utorak sa balkona biti zlatan.
I ne treba mnogo da objašnjavamo kako i zašto.
Nakon možda i najbolnijeg poraza naše selekcije od Amerikanaca u novijoj istoriji (ali ne rezultatskog), izašao je termin utakmice za bronzu. Zbog brejkdensa, organizatori su odlučili da se igra u 11 sati. Da, dobro ste pročitali…
Sramota ili ne, nećemo u to ulaziti, ali bilo je jasno da “orlovi” imaju manje od 40 sati za oporavak, ako se od onakvog poraza uopšte i može oporaviti.
Svi su bili svesni toga da će biti ultra teško. Svetislav Pešić je izašao pred novinare i jasno poručio da “rane moraju da zacele, pa tek onda na Nemce”.
Zacelile sigurno nisu u potpunosti, ali su svetski šampioni pali. I to kako.
Kari je svojom doktorskom disertacijom servirao osvetu za ono u Manili, ali možda po prvi put na ovom turniru igra pod obručima nije bila u prvom planu.
U prvom planu je bilo zajedništvo. Istina, uvek je isplivavalo, uvek smo ga primećivali, ali čini se da je protiv Nemaca bilo nekako drugačije.
Aleksini poeni i ludilo Vanje, a onda i trojka Ognjena Dobrića sa iste one pozicije odakle je promašio protiv Amerike i nakon poraza se potpuno slomio.
Kapiten je tada pokušao da ga smiri rečima:
“Alo, Dobri, ajde, sve je u redu“.
I zaista je na kraju sve bilo u najmanju ruku – u redu.
Orilo se autobusom “Kari's on fire”, Jokić je, nakon što je tokom čitavog turnira pokazivao da je deo ovog tima, pokazao da sve ovo ipak ne može da se doživi kao “puko odrađen posao”, a onda je usledila spektakularna dodela medalja.
Kažemo spektakularna, mada bismo možda mogli i da iskoristimo Šarenčev izraz – nesvakidašnja.
Reći ćemo da su naši momci bili u nesvakidašnjem izdanju, a nema Srbina koji ih, kao što rekosmo i na početku teksta, nije zavoleo još više.
Bronza se slavila više nego zlato, Srbi su bili ponosniji i radosniji od Francuza i Amerikanaca i u tome leži sva čar.
Bogdanović im nije otkrio “tajnu”. Mi, evo, hoćemo jer taj recept ne uspeva kod svih.
Radi se o srcu.
Vidimo se na balkonu, tek smo počeli!
b92