Протојереј Марко Данојловић – Потврда идентитета као потврда постојања (о недавним и све чешћим инцидентитима међу дјецом)
Човјек као биће није створен да живи изолован и сам и зато мимо најбитније заједнице коју је имао са Господом Богом, Бог му ствара друга, човјечицу како још наводе поједини теолози. Та заједница доживјела је својеврсни прекид оног тренутка када је био изгнан, или кад је сам себе својим погрешним избором изгнао из Раја.
Међутим, потреба за заједницом као печатом његовог идентитета заувијек остаје као насушна људска потреба. Заједница је та која нам даје многе потврде, између осталог веома често у тој заједници погрешно тражимо потврду да смо уопште живи, у личности појединца са којим имамо неку врсту посебне везе. Однос са родитељима дјетету даје потврду да је живо, да постоји али шта уколико један или оба од те потрвде престану да живе? Да, тада најчешће долази до рушења и нашег свијета и нарушавања постојања нашег идентитета. Дакле, овај вид је несавршен и евидентно је да мора ппостојати савршена заједница у којој и само у којој се човјек осјећа потпуним, испуњеним и живим, осјећа се заиста човјеком. Та заједница је са Оним који је почетак и крај, који је све, у коме је сва љубав, сав смисао, у коме је све. То је заједница са Господом Сведржитељем који никада не престаје да постоји па самим тиме и наша заједница има велике шанце уколико то желимо да буде вјечна а самим тиме и наше постојање.
Долазимо до онога о чему данас говоримо а то су најмлађи за које смо свједоци да претходних дана, и не само претходних дана, имају одређене опасне испаде које све осим треба посматрати површно рјешавајући тренутни проблем. Дакле, проблем је доста дубљи и сигурно одражава стање ума дјетета које опет по рефлексији одражава стање друштва на неки начин. Дијете школујући се од почетка има непрестане понуде да крене “лакшим” путем у непрекидном доказивању унутар заједнице у којој јесте. Као што рече један тренер једном приликом: Таленат је 10% а рад 90%. Дијете се ту налази пред избором, у моменту док унутар друштва имамо турбуленције које нам показују да рад и није баш толико потребан, да ли да потврду свога иднтитета добија тиме што ће шокантно кршити норме и принципе понашања или да напорним радом испуњава своје назначење које је између осталог и од самога Бога добило.
Шта је лакше? Трудити се преко цијеле године, бити васпитан, спреман да притекнеш и помогнеш другоме, да би на крају као плод дошло унутарње испуњење задовољством, нека врста похвале и признања заједнице (дјелимична потврда идентитета постојања) или просто кршити све прописе, овога пута на шокантне начине, гдје то доводи до тога да добијамо какво такво признање у негативности а свакако и то да нас “познају” (опет дјелимична потврда идентитета, овога пута на “лакши”-деструктиван начин). Дијете је пресликано стање друштва (уколико првенствено родитељи не испуњавају своје назначење) и оно показује да је битно познавати нас а небитно на који начин позитиван или у овом случају негативан. На жалост све је више оних који бирају овај лакши пут за који и сам Христос каже да је неблагословен и да води у пропаст.
Како смо дошли до тога да дјеца све више имају ову врсту избора?
Као што рекох, окружени су негативним примјерима а кохезије између просвјетних радника и родитеља скоро да и нема. Усамљени Дон Кихоти на једној и другој страни у буквалном смислу Дон Кихотовске борбе. Појединачне, ad hoc, акције и реакције се заборављају за пар дана и све док будемо имали “магнетне резонанце” неписмених родитеља који своју дјецу одгајају по принципу Задруге који у свом својем “свезнању” не виде да су управо они хумус за све негативности њиховог дјетета, ми се крећемо у контра смјеру. Мада у том смјеру смо одавно. Све док доводимо просвјетне раднике у ситуацију да се више баве папиром него дјететом ми убијамо и ову другу страну васпитања. Остаје нам само Господ Бог а Он чека наш корак према Њему кога очигледно нема.
Дјеца нажалост као сјене јуре за самим собом вапећи да им сви ми омогућимо боље примјере какви да буду. Онај најбољи примјер је недјељом у Цркви али немојте молим вас да се дуже спавање скрати…..наступила би катастрофа.
Протојереј Марко Данојловић
