Na današnji dan, 8. septembra 2002. godine, ispisana je jedna od najslavnijih stranica u istoriji sporta na ovim prostorima. Košarkaška reprezentacija Jugoslavije postala je šampion sveta u Indijanapolisu, pobedivši u mitskom finalu selekciju Argentine rezultatom 84:77 nakon produžetka.
Danas, više od dve decenije kasnije, sećanje na turnir u srcu Amerike i dalje izaziva jezu, ponos i ushićenje kod svih ljubitelja košarke. Bila je to noć kada je planeta još jednom shvatila zašto se ovi prostori s pravom nazivaju „zemljom košarke“.
Finale protiv Argentine, koja je u tom trenutku igrala možda i najlepšu košarku na turniru, ostalo je upamćeno kao jedan od najvećih trilera u istoriji finalnih mečeva. Na nešto manje od tri minuta pre kraja, „Gaučosi“ su imali ogromnih osam poena prednosti (74:66) i zlato je praktično letelo za Buenos Ajres.
A onda je na scenu stupio Dejan Bodiroga.
Njegov legendarni ples na terenu, hladnokrvnost i devet vezanih poena vratili su plavi tim iz ponora. Usledila je dramatična završnica regularnog dela, kontroverzne sudijske odluke, promašaj Argentine za pobedu i odlazak u produžetke. U dodatnih pet minuta, psihološka prednost bila je na strani izabranika Svetislava Pešića. Marko Jarić je sa linije penala overio trijumf, a slavlje je moglo da počne.
Iako je finale donelo zlato, titula u Indijanapolisu je skovana nekoliko dana ranije. U četvrtfinalu, Jugoslavija je uradila ono što su mnogi smatrali nemogućim – pobedila je reprezentaciju SAD-a na njihovom terenu (81:78). Ekipa sastavljena od NBA zvezda pala je pred trojkama Milana Gurovića, smirenošću Jarića i Divčevim iskustvom pod košem.
Bio je to istorijski šamar američkoj košarci i trenutak koji je timu dao vetar u leđa da ide do samog kraja, preko Novog Zelanda u polufinalu, pa sve do svetskog trona.
Tim koji su činili Bodiroga, Koturović, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković, Radmanović, Jarić, Drobnjak, Divac, Vujanić, Tomašević i Gurović, predvođen sa klupe maestralnim Pešićem, doneo je petu i poslednju zlatnu medalju pod imenom Jugoslavija.
Danas se sa ponosom sećamo te septembarske noći, neprospavanih sati pored televizora i čuvenog balkona Skupštine na kojem su stotine hiljada ljudi dočekale svoje heroje. Indijanapolis 2002. ostaje večna inspiracija i podsetnik na vreme kada su bili – gospodari planete.
